Sa 28 za­se­la­ka, na nad­mor­skoj vi­si­ni iz­me­đu 784 i 1142 me­tra, i sa po­vr­ši­nom od oko 5,5 hi­lja­da hek­ta­ra, Za­o­vi­ne na pla­ni­ni Ta­ri su po pro­stran­stvu naj­ve­će se­lo u Sr­bi­ji. Sre­di­nom pro­šlog vi­je­ka u Za­o­vi­na­ma je ži­vje­lo ne­ko­li­ko hi­lja­da du­ša, i po­sto­ja­le su čak tri osnov­ne ško­le. Ži­vje­lo se uglav­nom od pro­da­je šu­me, ko­ja je na Ta­ri pra­va bla­go­det. U okvi­ru ovog se­la, ili u nje­go­voj ne­po­sred­noj bli­zi­ni, re­zer­va­ti su me­dvje­da, po­sko­ka, cr­ve­nih bo­žu­ra i Pan­či­će­ve omo­ri­ke. U jed­nom od tih re­zer­va­ta, u za­se­o­ku Đu­ri­ći, da­le­ke 1875. go­di­ne ču­ve­ni srp­ski bo­ta­ni­čar Jo­sif Pan­čić ot­krio je no­vu en­dem­sku vr­stu če­ti­na­ra: omo­ri­ku ko­ja je po nje­mu do­bi­la tra­jan na­ziv – Pan­či­će­va omo­ri­ka. U Za­o­vi­na­ma, u do­li­ni Be­log Rza­va, po­sto­je i osta­ci sred­njo­vje­kov­nog utvr­đe­nja, i osta­ci sred­njo­vje­kov­ne cr­kve. Bog Tar je, ka­že le­gen­da, za­i­sta bio do­bre vo­lje ka­da je stva­rao ovu pla­ni­nu i ovo mje­sto. Re­por­ter li­sta „Dan“ bo­ra­vio je u se­lu Za­o­vi­ne na Ta­ri.
Ovu pla­ni­nu pri­je sve­ga kra­si iz­van­red­na pri­ro­da i ne­pre­gled­no šum­sko pro­stran­stvo. Na njoj je re­gi­stro­va­no vi­še od 1.500 vr­sta flo­re i fa­u­ne: 53 vr­ste si­sa­ra, 40 vr­sta ri­ba, 135 vr­sta pti­ca, 251 vr­sta glji­va... Jo­vo Je­li­sav­čić, šu­mar­ski in­že­njer u pen­zi­ji, ob­ja­šnja­va da je naj­ve­ći dio pla­ni­ne Ta­re u okvi­ru Na­ci­o­nal­nog par­ka „Ta­ra“ ko­ji po­kri­va pro­stor od oko 22.000 hek­ta­ra, te da je ova pla­ni­na uglav­nom pod šu­mom vi­so­kog kva­li­te­ta i, če­sto, za­di­vlju­ju­ćih di­men­zi­ja – sa sta­bli­ma preč­ni­ka iz­nad 150 cen­ti­me­ta­ra i vi­si­ne do 50 me­ta­ra. Pra­vi­lo je, do­da­je on, da na sva­kom hek­ta­ru u ne­go­va­nim šu­ma­ma bu­de u pro­sje­ku 220 sta­ba­la, ali ih je na Ta­ri, u okvi­ru Na­ci­o­nal­nog par­ka „Ta­ra“, čak 400 po hek­ta­ru. Go­di­šnji pri­rast je od 10 do 12 ku­bi­ka po hek­ta­ru, što zna­či da se za go­di­nu da­na na Ta­ri šu­me uve­ća­ju za no­vih 300.000 ku­bi­ka. Sva­ko sta­blo de­blje od 10 cen­ti­me­ta­ra u Na­ci­o­nal­nom par­ku, ka­že još Jo­vo Je­li­sav­čić, evi­den­ti­ra­no je, i u slu­žbe­nim knji­ga­ma ima svoj broj, preč­nik i zdrav­stve­ni kar­ton.
Ta iz­da­šna pri­ro­da ni­je je­di­na atrak­ci­ja na pla­ni­ni Ta­ri. Po­seb­nu atrak­ci­ju pred­sta­vlja dje­lo ljud­skih ru­ku, aku­mu­la­ci­ja na­sta­la od vo­de iz ri­je­ke Dri­ne, za­pre­mi­ne 170 mi­li­o­na ku­bi­ka. Drin­ska vo­da se na Ta­ru iz­ba­cu­je uz po­moć ogrom­nih pum­pi, a za­tim se ko­ri­sti za pro­iz­vod­nju ve­o­ma jef­ti­ne stru­je. Ri­ječ je o je­din­stve­noj, naj­ve­ćoj na Bal­ka­nu, re­ver­zi­bil­noj hi­dro­e­lek­tra­ni ko­ja ra­di u sa­sta­vu HE „Ba­ji­na Ba­šta“. Nje­nom grad­njom, pre­ma pro­jek­ti­ma, tre­ba­lo je da na Ta­ri pro­cvje­ta tu­ri­zam, ali se do­go­di­lo ne­što ne­pla­ni­ra­no. U ovom ze­malj­skom ra­ju ne­ma ni pri­bli­žno tu­ri­sta ko­li­ko se oče­ki­va­lo, ne­ma ni tu­ri­stič­kih ka­pa­ci­te­ta, a sko­ro da ne­ma ni mje­šta­na.
Za­o­vi­ne da­nas ne­ma­ju ni­jed­nog đa­ka
Iz Za­o­vi­na, iz za­se­la­ka Đu­ri­ći, Po­po­vi­ći, Man­di­ći, Spa­ji­ći, Jev­ti­ći, Je­li­sav­či­ći, Ka­ra­kli­ći, Fi­li­po­vi­ći, Se­ku­li­ći i dru­gih po­te­kli su broj­ni umom ob­da­re­ni i ugled­ni lju­di. Ovo pod­ne­blje je stva­ra­lo, i stva­ra, spret­ne i uspje­šne u svim obla­sti­ma ži­vo­ta. Ali, Za­o­vi­ne da­nas ne­ma­ju ni­jed­nog đa­ka. U ov­da­šnjim ku­ća­ma se ne ču­je dje­či­ji ža­gor, iz­u­zev ka­da do­đu vi­ken­da­ši. Se­lo kao da je za­mr­lo, ni­šta se ne do­ga­đa. Ra­do­je Je­li­sav­čić, ko­ji je i sam kao mlad čo­vjek kre­nuo iz Za­o­vi­na u Uži­ce, i ta­mo za­sno­vao po­ro­di­cu i ste­kao pen­zi­ju, ka­že da da­nas na Ta­ri ne­ma od ko­ga da ku­pi li­tar mli­je­ka. U za­se­o­ci­ma u bli­zi­ni idi­lič­nog kra­jo­li­ka Kr­nja Je­la, ko­ji se na­sta­vlja na dje­či­je od­ma­ra­li­šte Mi­tro­vac, i gdje Je­li­sav­či­ći ima­ju svo­je ku­će za od­mor, vi­še ne­ma ni lju­di ni sto­ke. Ra­doš Ma­rić, ko­ji je iz Za­o­vi­na oti­šao sa po­ro­di­com u Uži­ce sko­ro kao dje­čak pri­je 22 go­di­ne, ka­že da do­la­ze na Ta­ru sa­mo pre­ko lje­ta. Isti­na, ovo­ga pu­ta za­te­kli smo ga u pri­vat­noj šu­mi u Za­o­vi­na­ma, sa svo­jim rad­ni­ci­ma, dok si­je­če dr­va za ogrev i uto­va­ra ih u ka­mi­on. Po prin­ci­pu po­la-po­la.
Ta­ko je, da­nas, vla­sni­ci­ma šu­ma, iz­gle­da, naj­i­spla­ti­vi­je. Da bar pred ku­ćom do­bi­ju dr­va za ogrev, jer je ci­je­na ku­bi­ka naj­kva­li­tet­ni­je tar­ske oblo­vi­ne ovog lje­ta sve­ga 10 do 20 eura! Na dru­goj stra­ni, da bi mu se is­pla­ti­la „bit­ka“ sa ogrom­nim sta­bli­ma u pla­ni­ni, onu po­lo­vi­nu ogrev­nog dr­ve­ta ko­ja pri­pa­da nje­mu, Ra­doš Ma­rić pre­vo­zi u Uži­ce i dru­ge gra­do­ve i pro­da­je po ci­je­ni od 34 do 38 eura za ku­bik. De­lu­je, me­đu­tim, po­ma­lo čud­no da, iako je oblo­vi­na ne­vje­ro­vat­no jef­ti­na, po­red šum­skih pu­te­va na Ta­ri da­nas „če­ka­ju tran­sport“ ogrom­ne ko­li­či­ne bu­ko­vih i je­lo­vih tru­pa­ca.
Ka­ko je ri­je­ka Dri­na iza­šla na pla­ni­nu Ta­ru
Ide­ja za iz­rad­nju da­na­šnje hi­dro­e­lek­tra­ne „Ba­ji­na Ba­šta“ u Pe­ruć­cu da­ti­ra još iz vre­me­na pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, ka­da se tim po­vo­dom ogla­sio is­tak­nu­ti srp­ski struč­njak, ka­sni­je aka­de­mik Mi­la­din Pe­ći­nar, ro­dom Zla­ti­bo­rac. Is­tra­žni ra­do­vi su za­po­če­li tek 1947. go­di­ne, a po­čet­kom 1959, ka­da su bi­li go­to­vi svi pro­jek­ti, Sa­ve­zno iz­vr­šno vi­je­će je odo­bri­lo grad­nju hi­dro­e­lek­tra­ne na Dri­ni sa aku­mu­la­ci­jom za­pre­mi­ne 200 mi­li­o­na ku­bi­ka i du­ži­ne 54 ki­lo­me­tra, sve do Vi­še­gra­da. Ra­zor­na sna­ga ri­je­ke Dri­ne za­u­sta­vlje­na je nje­nim pre­gra­đi­va­njem is­pod ma­si­va Ta­re 1966. go­di­ne, be­ton­skom bra­nom vi­so­kom 89,8 me­ta­ra. Ovaj obje­kat sa če­ti­ri agre­ga­ta in­sta­li­sa­ne sna­ge 360 me­ga­va­ta i in­sta­li­sa­nom pro­sječ­nom go­di­šnjom pro­iz­vod­njom od 1.621 gi­ga­vat, pu­stio je u rad Jo­sip Broz, 27. no­vem­bra te go­di­ne.
Ali, po­rast po­tro­šnje stru­je u ta­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji pri­si­lio je is­tak­nu­te ju­go­slo­ven­ske struč­nja­ke da rje­ša­va­ju pro­blem pro­iz­vod­nje ta­ko­zva­ne va­ri­ja­bil­ne ener­gi­je, i po­seb­no ko­ri­šće­nje noć­nih vi­ško­va vo­de. Je­di­no pra­vo rje­še­nje bi­la je iz­grad­nja pump­no-aku­mu­la­ci­o­ne ili re­ver­zi­bil­ne hi­dro­e­lek­tra­ne ko­je će noć­nu ener­gi­ju ter­mo­e­lek­tra­na i ener­gi­ju od pre­liv­nih vo­da hi­dro­e­lek­tra­na pre­tvo­ri­ti u dnev­nu vr­šnu ener­gi­ju.
Iako je va­ži­la za jed­nu od naj­e­ko­no­mič­ni­jih hi­dro­e­lek­tra­na u ta­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji, HE „Ba­ji­na Ba­šta“ je zbog svog „pro­toč­nog“ ka­rak­te­ra gu­bi­la go­di­šnje sko­ro 200 mi­li­o­na ki­lo­vat-ča­so­va. Rje­še­nje tog pro­ble­ma na­đe­no je u sle­de­ćem: u vri­je­me ka­da u si­ste­mu ima vi­ška ener­gi­je, uglav­nom no­ću, vo­da se po­mo­ću sna­žnih agre­ga­ta iz do­nje aku­mu­la­ci­je na Dri­ni pum­pa u gor­nju, na pla­ni­ni Ta­ri, i aku­mu­li­ra se ka­ko bi se kroz isti agre­gat vra­ti­la u do­nju aku­mu­la­ci­ju u vri­je­me ka­da u si­ste­mu ne­ma do­volj­no ener­gi­je. U pr­vom slu­ča­ju agre­gat ra­di kao pum­pa-mo­tor, a u dru­gom kao tur­bi­na-ge­ne­ra­tor. Na­zna­če­no je i to da će RHE do­pri­ni­je­ti ve­ćoj pro­iz­vod­nji niz­vod­nih HE „Zvor­nik“ i HE „Đer­dap“. U pla­nin­skom ma­si­vu Ta­re iz­gra­đen je do­vod­no-od­vod­ni tu­nel du­ži­ne osam ki­lo­me­ta­ra sa unu­tra­šnjim preč­ni­kom od 6,3 me­tra ko­ji spa­ja gor­nju aku­mu­la­ci­ju sa gor­njim cje­vo­vo­dom, za­tim pod­zem­ni gor­nji cje­vo­vod, do­nji cje­vo­vod, do­nja ula­zno-iz­la­zna gra­đe­vi­na i ma­šin­ska zgra­da na de­snoj oba­li Dri­ne. Opre­mu za RHE is­po­ru­či­la je ja­pan­ska fir­ma „To­ši­ba“, uz sa­u­če­stvo­va­nje jed­nog bro­ja ta­da­šnjih vo­de­ćih ju­go­slo­ven­skih fir­mi ko­je su i iz­vo­di­le ve­o­ma kom­pli­ko­va­ne ra­do­ve na pro­bi­ja­nju pu­ta, tu­ne­la kroz Ta­ru i po­sta­vlja­nju cje­vo­vo­da. Da­nas re­ver­zi­bil­na HE bez ozbilj­nih pro­ble­ma pro­iz­vo­di ve­o­ma kva­li­tet­nu elek­trič­nu ener­gi­ju.
U Man­di­ći­ma se zi­mi vi­še ne pu­še odža­ci
I po­red to­ga, eko­nom­ski i tu­ri­stič­ki raz­voj ovog kra­ja je iz­o­stao. Dje­či­je od­ma­ra­li­šte Mi­tro­vac, uda­lje­no 13 ki­lo­me­ta­ra od je­ze­ra u Za­o­vi­na­ma, pro­sto je kap u mo­ru po­treb­nih tu­ri­stič­kih ka­pa­ci­te­ta na Ta­ri. Lje­po­tu i uz­bu­đe­nja ko­je pru­ža Ta­ra po­zna­vao je do­bro Oli­ver Man­dić, či­ji se otac Slo­bo­dan ro­dio u Za­o­vi­na­ma, i pr­vi je od­lu­čio da sko­ro na sa­moj oba­li je­ze­ra u Za­o­vi­na­ma sa­gra­di svoj ma­li raj, za mu­zič­ke per­for­man­se i dru­ge za­bav­ne sa­dr­ža­je. Tri nje­go­va iz­gra­đe­na objek­ta če­ka­ju iz­gle­da bo­lje da­ne, a upu­će­ni­ji ka­žu da je Oli­ver Man­dić bar pri­vre­me­no od­u­stao od to­ga zbog ne­ri­je­še­nih imo­vin­skih od­no­sa. Za­se­lak Man­di­ći je, ina­če, jed­na od naj­ljep­ših i naj­pi­to­mi­jih lo­ka­ci­ja u Za­o­vi­na­ma.
– Ka­da bi ovu lje­po­tu dao Slo­ven­ci­ma, vi­dio bi šta bi na­pra­vili. Sve ku­će u ovom dje­lu Za­o­vi­na su vi­kend ku­će, a je­di­no je bli­zu nas iz­gra­đe­no osam apart­ma­na u ko­ji­ma bo­ra­ve go­sti. Sa­mo tro­je me­šta­na lje­ti bo­ra­vi u za­se­o­ku Man­di­ći, a zi­mi se ni nji­ho­vi odža­ci ne di­me - sjet­no će ro­đe­ni Za­o­vlja­nac Mi­loj­ko Man­dić, pro­svjet­ni rad­nik u pen­zi­ji ko­ji je ov­dje sa su­pru­gom Je­le­nom, ta­ko­đe pro­svjet­nim rad­ni­kom, i ko­ji nam ob­ja­šnja­va da ne pi­še­mo „Za­o­vin­sko je­ze­ro“, ka­ko to po­je­din­ci či­ne, već „Za­o­vljan­sko“, ka­ko u stva­ri tre­ba.
Mi­loj­ko do­da­je da tu­ri­sti vo­le ovo pod­ruč­je, i da to po­se­bno va­ži za Voj­vo­đa­ne, ali da pro­blem pred­sta­vlja­ju i pri­la­zni pu­te­vi. Do Ma­di­ća se do­la­zi iz dva prav­ca, u oba slu­ča­ja uskim i ne­po­de­snim ma­ka­dam­skim pu­te­vi­ma.
U Za­o­vi­ne se sti­že as­falt­nim pu­te­vi­ma iz dva prav­ca – Pe­ruć­ca, i Kre­ma­na pre­ko Ka­lu­đer­skih ba­ra, i jed­nim ma­ka­dam­skim pu­tem – od Mo­kre Go­re i Me­ćav­ni­ka. Ide­ja za grad­nju ovog pu­ta ko­ji je sa mo­kro­gor­ske stra­ne dje­li­mič­no as­fal­ti­ran po­te­kla je od na­šeg is­tak­nu­tog re­ži­se­ra Emi­ra Ku­stu­ri­ce. Od Mi­trov­ca ovim prav­cem po­sto­ji obi­lje­že­na bi­ci­kli­stič­ka sta­za Mi­tro­vac–Zla­ti­bor, du­ži­ne 48 ki­lo­me­ta­ra. I u tom di­je­lu lju­di su po­ku­ša­li da na raz­ne na­či­ne pri­vo­le go­ste da do­đu, i isto­vre­me­no za­u­sta­ve od­la­zak mje­šta­na. Na oko pet ki­lo­me­ta­ra od Mi­trov­ca, kroz pla­ni­nu, na spo­me­ni­ku kraj­pu­ta­šu na bla­goj za­rav­ni na ras­kr­sni­ci ma­ka­dam­skih pu­te­va, kraj ko­ga je po­sta­vlje­na dr­ve­na klu­pa da se do­bro­na­mjer­ni­ci od­mo­re, za­pi­sa­no je: „Tan­ko­sa Je­li­sav­čić, umr­la 1883. u 60. go­di­ni ži­vo­ta“. Spo­men po­di­že sin Ra­do­van“.
Ko da mi ot­me iz mo­je du­še Me­to­hi­ju i Ko­so­vo
– Njen su­prug Pa­vle bio je haj­duk. Ve­li­ki ju­nak. Le­gen­da ka­že da je, bje­že­ći od po­tje­re za jed­nu noć na ko­nji­ma pre­šao Dri­nu i sti­gao do Sa­ra­je­va. Imao je svo­je ja­ta­ke u us­put­nim srp­skim se­li­ma, i ka­da mu se konj umo­ri od sil­ne jur­nja­ve, on od ja­ta­ka uzme dru­gog od­mor­nog i na­sta­vlja. I ni­su ga uhva­ti­li – ob­ja­šnja­va naš do­ma­ćin Ra­do­je Je­li­sav­čić.
No­vom tra­som pre­ma Mo­kroj Go­ri ured­no su obi­lje­že­ne ras­kr­sni­ce. Na jed­noj ta­bli či­ta­mo – Sta­za in­spi­ra­ci­je. Ob­ja­šnje­nje za taj na­ziv ni­je na­ve­de­no. U sr­cu pla­ni­ne Ta­re od Mi­trov­ca pre­ma Mo­kroj Go­ri, na iz­ne­na­đu­ju­će rav­noj za­ta­la­sa­noj po­vr­ši, na­la­zi se za­se­lak Se­ku­li­ći sa dva­de­se­tak ku­ća. Kraj pu­ta ne­po­sred­no pred ula­zak u Se­ku­li­će mje­šta­nin Mi­o­drag Je­li­sav­čić po­di­gao je spo­me­nik sam se­bi za ži­vo­ta. Po­sta­vio je oko­lo i lam­pi­o­ne, i do­veo stru­ju. Uz nje­go­vu fo­to­gra­fi­ju i ime na spo­me­ni­ku je za­pi­sa­no: „Ov­de sam se ro­dio, ov­de sam pro­veo ži­vot­ni vek, ov­de osta­jem za­u­vek“. U Se­ku­li­ći­ma, oda­kle je iz­van­re­dan po­gled na je­ze­ro re­ver­zi­bil­ne HE, uglav­nom vi­ken­da­ši. Za­se­o­kom do­mi­ni­ra dr­ve­na cr­kva po­dig­nu­ta kraj sa­mog pu­ta. Na por­ta­lu cr­kve, na bron­za­noj plo­či, sto­ji sle­de­ći tekst: „U ime oca i si­na i sve­tog du­ha u sla­vu ve­li­ko­mu­če­ni­ka La­za­ra po­di­že ovaj hram dr Bo­ri­slav Pe­le­vić sa po­ro­di­com, uz po­moć svo­jih pri­ja­te­lja i kom­ši­ja, a na­ro­či­to ve­li­kih pri­lo­žni­ka Mi­o­dra­ga Je­li­sav­či­ća i Bo­ža Je­li­sav­či­ća, u se­lu Za­o­vi­ne, za­se­lak Se­ku­li­ći, le­ta go­spod­njeg 2012“.
Cr­kvu kra­si li­jep re­zba­re­ni iko­no­stas i ne­ko­li­ko iko­na. U por­ti cr­kve, u ogra­di, ma­lo se­o­sko gro­blje. Naj­bli­ža cr­kvi je grob­ni­ca od gra­ni­ta na ko­joj je ukle­san tekst: „Po­ro­dič­na grob­ni­ca Pe­le­vić“. Ne­što ni­že, na jed­noj od dvi­je nad­grob­ne plo­če ta­ko­đe je ukle­san sle­de­ći tekst: „Kud god da kre­nem te­bi se vra­ćam po­no­vo, ko da mi ot­me iz mo­je du­še Me­to­hi­ju i Ko­so­vo“. Po ri­je­či­ma jed­nog vi­ken­da­ša iz Se­ku­li­ća, do pro­šle go­di­ne na tom mje­stu je bio spo­me­nik ko­ji je Bo­ri­slav Pe­le­vić po­sta­vio se­bi za ži­vo­ta, i na nje­mu na­veo sve va­žne po­dat­ke iz svo­je bi­o­gra­fi­je. Sklo­nio ga je u me­đu­vre­me­nu, i sa­da se na tom mje­stu na­la­zi po­ro­dič­na grob­ni­ca Pe­le­vić.
Sa­mo tri ki­lo­me­tra ni­že, pre­ma je­ze­ru, u sun­ča­noj stra­ni iz­nad ma­ka­dam­skog pu­ta, na­la­zi se vi­kend ku­ća Bo­ri­sa­va Pe­le­vi­ća. Na njoj se vi­jo­ri vi­so­ko uz­dig­nu­ta srp­ska za­sta­va. Ka­žu da je ku­ća dje­li­mič­no stra­da­la u po­ža­ru pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, ali da ju je Bo­ri­slav Pe­le­vić br­zo ob­no­vio. Pri­pa­da li vi­kend ku­ća do nje­go­ve Ce­ci Ra­žna­to­vić, ka­ko ta­ko­đe pri­ča­ju po­je­din­ci u Za­o­vi­na­ma, ni­smo uspje­li da sa­zna­mo. Ni­smo do­bi­li ni od­go­vor na pi­ta­nje ka­ko to da se u pre­li­je­pim Za­o­vi­na­ma ne or­ga­ni­zu­je baš ni­jed­na tu­ri­stič­ka ma­ni­fe­sta­ci­ja, ka­da one po­sto­je u mno­go ma­njim i ma­nje li­je­pim se­li­ma u Sr­bi­ji. Zna­či li to da Za­o­vi­ne, naj­ve­će se­lo u Sr­bi­ji, se­lo bez ško­le i bez ijed­nog đa­ka ali sa broj­nim atrak­ci­ja­ma, po­sta­je kao i mno­ga dru­ga – se­lo bez bu­duć­no­sti. Sve­ti­slav Ti­ja­nić